U zdravstvenoj kulturi postoje strogi proprisi, protokoli i pravila za koje radnici treba da se pridržavaju. Propisi, protokololi, koji određuju sadržaj i metodu odnosa, utiču na to da nega bolesnika postane rutinski zadatak za medicinske radnike.
Iz gornje navedenih tendencija dolazi da zdravstveni radnik postaje ranjiv – odnos između pacijenta i zdravstvenog radnika postaje bezosećajan, bezličan, iako je potvrđeno da afektivni kontakti pripadaju među osnovnim potrebama koji sami za sebe mogu biti lekovite.
Posebno problematični oblast u okviru nege pacijenta je dodir, značaj afektivnog dodira za drugu osobu. Često ni sami ne primećujemo i shvatimo, ali afektivni dodiri izazivaju mnogobrojne emocije.
Preko dodira možemo izražavati saosećajnost, podržavanje, možemo da prihvatamo i podržavamo ličnost u svojoj celishodnosti. Iz ovog dolazi da saosećajan, razumevajući afektivni dodir, timotaktilni kontakt postaje dobit u nezi, koji dovodi do poboljašanja kvaliteta života. Omogućava taj timotaktilni kontakt, afektivni dodir doživljaj dostojanstva u teškim vremenima i u patnji.
Haptonomija pruža tehnike i sredstva za lekare i za medisinske setre-tehničare, za osobe koje se bave zbrinjavenjem i negom drugih osoba, kako oni da balansiraju bezosećajnost i bezličnost koje proizilaze iz pridržavanja strogih protokola, kako da ostvare poverenje tokom razgovora. Pored navedenih, pomoću haptonomičnog kontakta zdravstveni radnici nauče kako da daju, pružaju mir, poverenje i samopouzdanje samoj sebi i pacijentu.
Korišćenje timotaktinog, afektivnog kontakta dovodi do poboljšanja kvaliteta interakcije između pacijenta i zdravstvenog radnika, kao i do veće udobnosti u različitim oblastima života za obe strane, npr. u pokretanju pacijenta.
Na osnovu timotaktilnog kontakta dolazi do promene odnosa između pacijenta i zdravstvenog radnika: pacijent mobiliše svoje sposobnosti, jer susret probudi u njemu osećaj poverenja, sigurnosti i potrebu za osamostaljivanjem, a zdravstveni radnik može sa sasvim drugim prisustvom da vrši svoj rad. Fizički napori se smanjuju,a zadatak postaje lakši. Ako zdravstveni radnik razvija u sebi sposobnost afektivnog kontakta i osetljivost, njegovi mišići će fleksibilnije služiti prilikom pokretanja klijenta: dolaskom na zajedničku frekvenciju možemo da štedimo u vremenu i na energiji, jer zahvaljujući „propusljivosti ” dva tela, sa zajedničkim radom , pacijent može lakše da izađe u susret sa zdravstvenim radnikom. Tako osoba koji pomaže pokušava da prati klijenta ka autonomiji: podržavanje, koje dobija klijent, ne izaziva zavisnost i osećaj manje vrednosti, nego daje prostor da otkrije sopstvene mogućnosti i da to koristi i u budućim situacijama.U timotaktilnom kontaktima dolazi do promene interpretacija pojma „tereta”, a među zdravstvenim radnicima se smanjuje rizik od povreda (problemi kičme i mišića). Zdravstveni radnici ne trebaju posebno da se bave pitanjem tehnike i nege: kvalitet prisustva radnika se u svakom trenutku vidi, tako da „lečenje ” predaje mesto saradnji i podržavanju.